<br /> Ze­mlja se u pro­šlu sri­je­du ozbilj­no za­tre­sla u du­bi­na­ma Sje­ver­ne Ko­re­je – se­i­zmo­lo­ški apa­ra­ti su evi­den­ti­ra­li 5,1 ste­pe­ni na Rih­te­ro­voj ska­li – ali je pra­vi, ovo­ga pu­ta ge­o­po­li­tič­ki po­tres usli­je­dio ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je, ka­da je 70-go­di­šnja spi­ker­ka zva­nič­ne sje­ver­no­ko­rej­ske te­le­vi­zi­je (dru­ga ta­mo ne po­sto­ji) s po­no­som u gla­su obje­lo­da­ni­la da je ze­mlju po­mje­rio naj­no­vi­ji uspjeh nje­ne ze­mlje i nje­nog pre­mu­drog ru­ko­vod­stva na če­lu sa ”ve­li­kim na­sled­ni­kom” Kim Džong Unom – uspje­šna pro­ba hi­dro­gen­ske bom­be.
Za­pad­ni eks­per­ti su taj uspjeh već sju­tra­dan pod­vr­gli sum­nji: da je za­i­sta ri­ječ o hi­dro­gen­skom nu­kle­ar­nom oruž­ju, ze­mljo­tres bi, tvr­de, bio znat­no ve­ći. Po­teg­nu­ta je i pa­ra­le­la iz­me­đu ove i pr­ve pro­be ame­rič­ke hi­dro­gen­ske bom­be, 1954. ko­ja je bi­la hi­lja­du pu­ta ja­ča od one ko­ja je ra­zo­ri­la Hi­ro­ši­mu...Ka­ko god bi­lo, Sje­ver­na Ko­re­ja je još jed­nom – po če­tvr­ti put (svo­je nu­kle­ar­ne bom­be is­pro­ba­va­la je i 2006., 2009. i 2013.) gur­nu­la prst u oko pri­je sve­ga svom ar­hi-ne­pri­ja­te­lju, Ame­ri­ci. Ko­ja se, su­de­ći pre­ma zva­nič­nim re­a­go­va­nji­ma, ni­je mno­go po­tre­sla. Sje­ver­na Ko­re­ja, na­i­me, već du­go ima sta­tus ”ne­po­ćud­ne” dr­ža­ve sa ko­jom naj­ve­ća svjet­ska si­la na­pro­sto – ne zna šta će.Ako je su­di­ti po is­ho­du ra­ni­jih nu­kle­ar­nih pro­vo­ka­ci­ja Pjon­gjan­ga, ta­mo je kre­nu­lo ne­što lo­še, pa bom­bom tre­ba iz­nu­di­ti po­moć (u hra­ni, ener­gen­ti­ma ili nov­cu). Ta­kvi su ba­rem bi­li re­zul­ta­ti pret­hod­nih uz­bu­na iza­zva­nih tim pro­ba­ma. For­mu­la je bi­la sle­de­ća: po­što je po­me­nu­to nu­kle­ar­no oruž­je ne­po­sred­na pri­jet­nja ame­rič­kim da­le­ko­i­stoč­nim sa­ve­zni­ci­ma, Ju­žnoj Ko­re­ji i Ja­pa­nu, ame­rič­ka di­plo­ma­ti­ja bi za­tra­ži­la po­moć Ki­ne, da bi Pe­king svoj uti­caj is­ko­ri­stio da Pjon­gjang pri­ve­de za pre­go­va­rač­ki sto.
Sje­ver­no­ko­rej­ska de­le­ga­ci­ja bi u tim pre­go­vo­ri­ma po­ka­za­la sprem­nost za ustup­ke – da is­klju­či re­ak­tor, ob­u­sta­vi pro­gram obo­ga­ći­va­nja ura­ni­ju­ma ili ne­što slič­no - da bi to na­pla­ti­la uki­da­njem sank­ci­ja, u (do­lar­skoj) go­to­vi­ni ili u ro­bi (pi­rin­ču i naf­ti). Do­go­vor bi funk­ci­o­ni­sao ne­ko vri­je­me, a on­da bi ga Pjon­gjang pre­kr­šio no­vom atom­skom pro­bom. Sve dok ni­je po­sta­lo ja­sno da ne­ma na­mje­ru da se de­nu­kle­a­ri­zu­je.
Bi­će za­ni­mlji­vo ka­ko će se ras­pe­tlja­va­ti naj­no­vi­ji za­plet. Ko­ji je za ni­jan­su ozbilj­ni­ji, s ob­zi­rom na to da su u me­đu­vre­me­nu (re­la­tiv­no) uspje­šno is­pro­ba­ne i sje­ver­no­ko­rej­ske ba­li­stič­ke ra­ke­te. One su uspje­le da pre­le­te Ja­pan, a sje­ver­no­ko­rej­ska pro­pa­gan­da tvr­di da ga­ran­to­va­no do­ba­cu­ju do Ame­ri­ke.
Na­rav­no, u sa­mo­od­bra­ni. Sje­ver­na Ko­re­ja je, na­i­me, re­žim ko­ji je u per­ma­nent­nom op­sad­nom sta­nju. Da bi sa­ču­vao svo­ju ne­za­vi­snost i do­sto­jan­stvo, na­rod mo­ra da pod­ne­se sva­ku žr­tvu. Pa i da gla­du­je.
Sje­ver­na Ko­re­ja (25 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka) da­nas je naj­ne­o­bič­ni­je, naj­za­tvo­re­ni­je i naj­e­nig­ma­tič­ni­je dru­štvo na pla­ne­ti. Po ne­ki­ma i je­di­na pre­o­sta­la sta­lji­ni­stič­ka de­spo­ti­ja. Zva­nič­no je jed­no­par­tij­ska so­ci­ja­li­stič­ka dr­ža­va, a prak­tič­no je po­li­tič­ka di­na­sti­ja.
Sje­ver­na i Ju­žna Ko­re­ja (pr­va je zva­nič­no Na­rod­na De­mo­krat­ska Re­pu­bli­ka Ko­re­ja, a dru­ga sa­mo Re­pu­bli­ka Ko­re­ja) re­zul­tat su ge­o­po­li­tič­ke po­dje­le stvo­re­ne oruž­jem u pr­vim go­di­na­ma Hlad­nog ra­ta. Ko­rej­ski rat (1950-1953.) bio je pr­vi okr­šaj dva no­vo­stvo­re­na ide­o­lo­ška ta­bo­ra i za­vr­šen je po­dje­lom Ko­rej­skog po­lu­o­str­va, pri če­mu je nje­gov sje­ver­ni dio pri­pao ko­mu­ni­stič­kom ta­bo­ru (So­vjet­ski Sa­vez), a ju­žni do­spio pod pa­tro­na­žu li­de­ra ”slo­bod­nog svi­je­ta’’, SAD.
Od sje­ver­nog di­je­la je od­mah na­pra­vlje­na so­ci­ja­li­stič­ka dr­ža­va ko­ja je ima­la vi­še in­du­stri­je i ener­get­skih re­sur­sa od ju­žnog (do­bar dio te in­du­stri­je ko­ju su to­kom svo­je ko­lo­ni­jal­ne vla­da­vi­ne od 1910. do 1945. po­di­gli Ja­pan­ci uni­šten je do­du­še to­kom ame­rič­kog rat­nog bom­bar­do­va­nja – na sje­ver Ko­re­je ame­rič­ki avi­o­ni su iz­ru­či­li vi­še bom­bi ne­go što su upo­tri­je­bi­li to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta). Sje­ver­na Ko­re­ja je sve do ka­snih 70-ih bi­la uzor­na i pro­spe­ri­tet­na so­ci­ja­li­stič­ka dr­ža­va. Sa sop­stve­nom (”đu­če”) ide­o­lo­gi­jom i sko­ro re­li­gij­skim kul­tom lič­no­sti ”ve­li­kog vo­đe” ko­ji je za­dr­žan do da­na­šnjih da­na.
Pad Ber­lin­skog zi­da do­nio je na­de da će isto ta­ko bi­ti sru­šen i Ko­rej­ski zid. To se, me­đu­tim, ni­je do­go­di­lo. Ne­stan­kom So­vjet­skog Sa­ve­za Sje­ver­na Ko­re­ja je iz­gu­bi­la svog po­kro­vi­te­lja, ali je dru­gog na­šla u Ki­ni.
Da­nas op­sta­je pro­da­ju­ći svoj glav­ni pro­iz­vod – strah od svo­jih atom­skih bom­bi i svo­je ne­pred­vi­di­vo­sti. I Ki­na i Ju­žna Ko­re­ja su na ne­ki na­čin sje­ver­no­ko­rej­ski ta­o­ci: stra­hu­ju od mo­gu­ćeg ko­lap­sa te ze­mlje i ha­o­sa ko­ji bi to do­ni­je­lo re­gi­o­nu. Mir­no uje­di­nje­nje ni­je na vi­di­ku, ma­da je za ta­kav sce­na­rio već iz­ve­den ra­čun: dva bi­li­o­na (hi­lja­da mi­li­jar­di) do­la­ra.
A šta je ”ve­li­ki na­sled­nik” Kim Džong Un htio sa hi­dro­gen­skom bom­bom tek će se vi­dje­ti. ”Bom­bu za prav­du”, ka­ko je zva­nič­no kr­šte­na, ne tre­ba pre­ci­je­ni­ti, ali ri­zič­no je i pot­ci­je­ni­ti je.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)

Glo­sa:
Da bi sa­ču­vao svo­ju ne­za­vi­snost i do­sto­jan­stvo, na­rod mo­ra da pod­ne­se sva­ku žr­tvu. Pa i da gla­du­je


Pi­še: Mi­lan Mi­šić